Dentalni adhezivni sistemi (dentalni adhezivi) omogućavaju vezu kompozitnih materijala i zubnih tkiva preko koje se ostvaruje mikro-mehanička retencija kompozita. Istovremeno je adhezivna zona i najslabija karika u vezi kompozita I zubnih tkiva. U praksi je focus kliničara obično na očuvanju suvog radnog polja, slojevitoj aplikaciji i modelovanju kompozita dok se aplikacija adheziva ne prepoznaje kao faza koja može imati odlučujuću ulogu u dugotrajnosti ispuna. Na ovakav pristup može uticati nedovoljno poznavanje interakcije adheziva i zubnih tkiva i značaja pojedinih faza rada za kvalitet i dugotrajnost adhezivne veze.
Na tržištu postoji veliki broj adhezivnih sistema, koji se mogu svrstati u dve osnovne grupe prema načinu pripreme zubnih tkiva za vezu sa adhezivnom smolom (Van Meerbeek 2003):
- Adhezivi sa kiselinskim nagrizanjem (eng. “total-etch”)
- Samonagrizajući adhezivi (eng. “self-etch”) U okviru svake grupe postoje po dve podrupe:
- Trofazni adhezivi sa kiselinskimnagrizanjem – kiselina, prajmer i bond odvojeni
- Dvofazni adhezivi sa kiselinskim nagrizanjem – kiselina, prajmer i bond u istoj bočici
- Dvofazni samonagrizajući adhezivi – samonagrizajući prajmer i bond
- Jednofazni samonagrizajući adhezivi – sve komponentne u jednoj bočici.
Protokol “totalnog nagrizanja”
Suština ovog protokola je da se nagrizanje zubnih tkiva vrši pre nanošenja adheziva i to primenom 34-37% ortofosforne kiseline. Ovim korakom se demineralizuje površinski sloj gleđi i dentina u debljini od nekoliko mikrona i stvara se karakteristična mikro-retentivna površina za prodor adhezivne smole. Standardna procedura podrazumeva nanošenje kiseline u vidu gela prvo na gleđne rubove kaviteta, a nakon 15 s i na dentin u celom kavitetu. Gleđ se ovim postupkom nagriza 30 s, a dentin 15 s. Nakon ispiranja kiseline vodeno- vazdušnim sprejom, kavitet se posušuje strujom vazduha. Proizvođači navode da kavitet treba posušiti pažljivo bez presušivanja, kako bi dentin zadržao izvesnu količinu vode unutar kolagene mreže. U protivnom, dolazi do kolapsa kolagenih vlakana što negativno utiče na adhezivnu vezu. Faza sušenja kaviteta je kritična za pravilnu aplikaciju adheziva, ali ne postoji precizno uputstvo kako I koliko dugo sušiti kavitet da bi se postigao optimalni balans preostale vode u dentin. Višak vode usled nedovoljnog sušenja onemogućava polimerizaciju adheziva, ali isto tako i kolaps kolagenih vlakana usled presušivanja slabi vezu adheziva i dentina. Obično se preporučuje nekoliko uzastopnih kratkih mlazeva vazduha nakon kojih površina dentina ostaje sjajna. Ranije shvatanje da kavitet treba intenzivno sušiti dok se ne postigne kredasto bela boja gleđi je napušteno, jer se time presušuje dentin.
Kod trofaznih adheziva sa kiselinskim nagrizanjem, na nagrižen i blago posušen kavitet nanosi se sloj prajmera koji treba da obezbedi prodor hidrofilnih monomera u intefibrilarne prostore kolagene mreže s jedne strane i hemijsku vezu sa hidrofobnim monomerima iz bonda sa druge strane. Prajmer se raspršuje strujom vazduha kako bi se postigao tanak sloj, ubrzalo isparavanje rastvarača i eliminisale blaznice vazduha. Zatim se preko prajmera nanosi bond koji obično predstavlja mešavinu čistih smola bez rastvarača, a koji kasnije ostvaruje hemijsku vezu sa kompozitom. Nakon raspršivanja bonda, ceo sistem se svetlosno polimerizuje, najčešće halogenim ili LED izvorom u trajanju od 10-20 s zavisno od intenziteta i udaljenosti izvora, a prema upustvu proizvođača.
Kod dvofaznih adheziva sa kiselinskim nagrizanjem, na nagrižen i posušen kavitet nanosi se jedinstvena mikstura prajmera i bonda. Ideja kodovog pristupa je da će se postići isti efekat kao kod prethodnih sistema usled tzv. “fazne separacije” adheziva, naročito udentinu. Hidrofilni monomer infiltriraju kolagenu mrežu u čijim interfibrilarnim prostorima se nalazi voda i formiraju hibridni sloj, dok hidrofobni monomeri pretežno zaostaju na površini i grade adhezivni sloj. Nakon nanošenja adheziva ujednom ili dva sloja, sledi svetlosna polimerizacija .
Protokol “samonagrizanja”
U protokolu “samonagrizanja” karakteristični mikro-retentivni izgled površine gleđi I dentina postiže se aktivnošću samonagrizajućih komponenata u adhezivnom sistemu, bez nagrizanja ortofosfornom kiselinom. U pitanju su tzv. Kiseli monomeri koji na jednom kraju molekula sadrže kisele karboksilne ili fosfatne grupe, a na drugom dvogube veze za hemijsku vezu sa drugim monomerima u adhezivu.
Kod dvofaznih samonagrizajućih adheziva, preparisan kavitet se prvo posušuje pa se samonagrizajući prajmer nanosi na gleđ i dentin u celom kavitetu. Sušenje netretirane površine dentina u ovom slučaju ne nosi opasnost od presušivanja kao u slučaju kiselinskog nagrizanja. Preporučuje se ostavljanje prajmera da deluje 20 s ili premazivanje kaviteta prajmerom u trajanju od 20 s. Za to vreme se hidroksiapatit demineralizuje u celosti ili parcijalno zavisno od pH samonagrizajućeg prajmera. U slučaju parcijalne demineralizacije preostali hidroksiapatitni kristali biće inkapsulirani adhezivom. Prajmer se raspršuje strujom suvog, komprimovanog vazduha iz pustera obično umerenog intenziteta da se postigne tanak sloj, ubrza ispravanje rastvarača i eliminišu blazne vazduha. Zatim se na prajmer nanosi sloj bonda, raspršuje i ceo sistem se svetlosno polimerizuje 10-20 s zavisno od intenziteta i udaljenosti izvora. Izuzetak u ovoj grupi je adhezivni system za Filtek Siloran kod koga se prajmer svetlosno polimerizuje pre nanošenja bonda.
Kod jednofaznih samonagrizajućih adheziva, sve komponente sistema su u jednoj smesi ili se mešaju neposredno pre aplikacije. Dovoljno je preparisan kavitet samo posušiti, a zatim se adheziv nanese na gleđ i dentin i ostavlja da deluje određeno vreme, npr. 20 s ili samo nanošenje traje 20-tak s. Za to vreme se simultano odigrava nagrizanje zubnih tkiva I “fazna separacija” monomera u adhezivu radi hibridizacije zubnih tkiva. Nakon toga se adheziv raspršuje u tankom sloju, a zatim i svetlosno polimerizuje. Ponekad se preporučuje nanošenje dva sloja adheziva.
Protokol “selektivnog nagrizanja”
Ispitivanja su pokazala da samonagrizajući adhezivi primenjeni po protokolu “samonagrizanja” daju slabije rezultate u pogledu veze adheziv-gleđ u poređenju sa adhezivima sa kiselinskim nagrizanjem u protokolu “totalnog nagrizanja”. Sa druge strane, samonagrizajući adhezivi, naročito dvofazni, ostvaruju sličnu jačinu veze sa dentinom kao i adhezivi sa kiselinskim nagrizanjem. Pritom, ova veza dvofaznih samonagrizajućih adheziva i dentina je otpornija na biodegradacijske procese u dužem vremenskom periodu. Zbog toga je preporučena kombinacija dobrih svojstava dve vrste adheziva i dva protokola aplikacije – protocol “selektivnog nagrizanja”. Suština protokola “selektivnog nagrizanja” je da se gleđ nagriza ortofosfornom kiselinom po protokolu “totalnog nagrizanja”, dok se na netretirani dentin nanosi samonagrizajući adheziv po protokolu “samonagrizanja”. Vreme nagrizanja gleđi kiselinom je kraće od 30 s zavisno od vrste samonagrizajućeg adheziva i obično iznosi 10-15 s. Samonagrizajući adheziv se ostavlja obično 20 s da deluje na zubnim tkivima pre svetlosne polimerizacije.
Single Bond Universal
Po pravilu, adhezivi pripadaju ili “total etch” ili “self etch” grupi. Aktuelni izuzetak od ovog pravila je Single Bond Universal (3M ESPE) indikovan za sva tri protokola aplikacije pa se smatra i “total etch” i “self etch” adhezivom U sastavu ovog adheziva je samonagrizajući monomer 10-MDP za koga je nedavno pokazano da ostvaruje hemijsku vezu sa hidroksiapatitom i formira pravilnu rešetkastu strukturu unutar hibridnog sloja u fenomenu poznatom kao “nano-slaganje” (Yoshida 2012). Ova pravilna struktura se smatra odgovornom za stabilnost adhezivne veze. 10- MDP monomer obezbeđuje vezu i sa aluminom, cirkonijom i metalom, dok se preko silana ostvaruje veza sa staklo-keramikom bez primene prajmera. Vitrebond kopolimer na bazi polialkenoične kiseline u kombinaciji sa vodom i hidrofilnim monomerom HEMA pokazuje izvesnu rezistentnost na disbalans vode u dentinu kod protokola “totalnog nagrizanja” što doprinosi jačoj i stabilnijoj vezi. Dimetakrilatni monomeri, tipa BisGMA, zaduženi su za umrežavanje i čine glavnu “masu” adhezivnog sloja. U originalnom sastavu Single Bond Universal adheziva se nalazi klasični i najčešće korišćeni
foto-inijatorski sistem na bazi kamforhinona. Nedavno istraživanje je pokazalo da se podjednako uspešno osnovna formulacija ovog adheziva može polimerizovati i korišćenjem foto-inicijatora Lucirina koji se primenjuje kod nekih kompozita kao alternativa kamforhinonu. Isto istraživanje je pokazalo da je inicijalna veza sa dentinom jača kod Single Bond Universal adheziva primenjenog po protokolu “totalnog nagrizanja” nego “samonagrizanja”. Iako po pravilu tanja od 50 mikrona, adhezivna zona ima kompleksnu strukturu i svojstva koja nisu do kraja istražena posebno u pogledu rezistentnosti na biodegradacijske procese u dentinu. Adhezivna zona se nalazi na spoju sa dentinom u okviru koje se ističu strukture različite morfologije i osobina nezavisno od vrste adhezivnog sistema:
- adhezivni sloj – sastoji se od čistog adheziva, debljine nekoliko mikrona do nekoliko desetina mikrona
- hibridni sloj – predstavlja kombinaciju adheziva i zubnih tkiva. Nastaje demineralizacijom površine zubnih tkiva I sledstvenom infiltracijom adhezivne smole. Adhezivna smola inkapsulira gleđne prizme ili dentinska kolagena vlakna I hidroksiapatitne kristale i tako nastaje novi, intermedijerni sloj od pola mikrona do nekoliko mikrona debljine koji ima zasebna svojstva. Pojedini autori smatraju ovaj vid interakcije materijala i zubnih tkiva vidom „tkivnog inženjeringa“ koji in situ stvara stomatolog u roku od svega par minuta. Kolagena vlakna i interfibrilarni prostori u dentinu čine prirodnu rešetku sa oko 1000 puta manjim porama u odnosu na većinu veštački proizvedenih tzv. „skafolda“
- smolasti produžeci – nastaju prodorom adheziva u dentinske tubule i naknadnom polimerizacijom, dužine od nekoliko desetina do nekoliko stotina mikrona.
Izvor: DT, Doc. dr Vesna Miletić,
